Mokranje 44° 9' 29" North, 22° 32' 39" East

1. Mokranje između dva rata,od 1920 do 1941.godine je dostiglo vrhunac svoga društvenog,ekonomskog i socijalnog razvoja. Bilo je to jedno od onih sela,čiji su meštani imali svoj ponos,ime i dostojanstvo.Selo je činilo sve da se osposobi za svoj život,da ne zavisi od  drugih i da svojim meštanima pruži sve šta im treba. U Mokranju pre rata je bilo više prodavnica, koje su snabdevale seljake svim robama koje su im bile potrebne. Prodavnice su imale razne štofove za odela,za košulje i haljine,prediva svake vrste za strikanje čarapa i džempera,pamuk za tkanje platna,razne boje za farbanje tekstila od vune,pamuka i konoplja,zelenu galicu (kalajkan za farbanje tekstila korama drveća), plavi kamen za prskanje vinograda,petrolej za lampe,stipsu za štavljenje kože i farbanje tekstila,karabit za lampe,sumpor na kilo,kaustičnu sodu za pravljanaje sapuna,običnu sodu za pranje veša,nišador,kamfor i razne druge hemikalije za domaćinstvo;razne supe za kuvanje,pirinač,so,zejtin; a za školsku decu sveske, križulje, table i sunđere za školu,olovke,bojice,tabak - hartiju,mastilo, pera za pisanje,flašice za mastilo; eksere svih dimenzija,klince za potkivanje volova i konja,šine za pravljenje buradi i potkovica za volove,svakovrsni poljoprivredni alat - srpove, motilke,vile, kose,ašove,trnokopi,budaci,krampovi.lanci raznih vrsta,užad za vezivanje raznih dužina,sekire,kesere,tesle,dleta,čekiće, klješta. Bilo je tu i bombona za decu,ali su to bili bonboni veliki, šareni i vrlo ukusni,ali bilo je i ljutih za starije ljude. Zatim, prodavao se i duvan za cigarete i posebno za lulu,papir za uvijanje cigareta ,šibice. Međutim,duvan su mogle prodavati samo ovlašćene prodavnice koje su imale tablu ispred na kojoj je pisalo »MONOPOL».
•  
1. Prodavnice su bile pune svakovrsnom robom, tako da Mokranjac je u Mokranju nalazio sve šta mu je bilo potrebno za domaćinstvo. Ono čega nije bilo u mokranjskim prodavnicama kupovalo se na jesenjskom vašaru.Retko je neko odlazio u Negotin da kupuje nešto za kuću jer je u mokranjskim prodavnicama mogao da nadje skoro sve šta je bilo potrebno. Mokranje je imalo više prodavnica: glavna prodavnica je bila «zadruga»,a sve ostale su bile privatne:
2. «la Mile», «la Aca al Viđi», la lu Najđin, «la George»,«la Zarešći» 2 prodavnice, medeničarsko-voskarska radnja (Koljice papušarju)... Kasapnica je bilo uvek nekoliko i uvek je bilo svežeg mesa za kupiti.Bile su i dve pekare:Vule i Blagoje.Zanatlija je bilo mnogo i svih potrebnih vrsta. U selu je bilo dosta meda,voća,povrća,a mesa,sira i mleka je svaka kuća imala u izobilju.Krojača je bilo nekoliko – Tasa lu Marko,Žika lu Mišika,Žika alu Čok,Blagoje alu Baluc,Stan al Pučuluj i još neki. Svi su oni imali svoje firme sa tablama na kući,ali ih je bilo i nekoliko koji su radili bez firme za svoje prijatelje.Bilo je i nekoliko ćurčija koji su pravili kožuhe od ovčije kože. To su Kole alu Čok i njegov zet Dragi kožokarju,a posle rata i Duško al Pučuluj. Opanke je pravio «Žika Opinkarju» i njegov sin Điva. A pirotske popke, - gumenjake – krpio je Draguce alu Paun. Krpio ih je na taj način što je na pocepanom mestu lepio parče gume, koje je prethodno trljao «ku glodu dje porumb»,tako što je u vatri sagorevao koren od kukuruza i njime trljao gumu u mesto, pa je zatim lepio «gumerabikom» parče gume na oštećenom mestu.
• 
  Stolarijom se bavio Gusle, koji je obučavao mnogo Mokranjaca i drugih Krajinaca stolarskom zanatu. Imao je radionicu u lepoj velikoj kući, koja je srušena 2005.godine, a nalazila se zapadno od sadašnje kuće Marković Dragice. Kod majstor - Gusle uvek je radilo više majstora, kalfa i šegrta. Gusle je bio Austrijanac slovenskog porekla, a ime mu je bilo August Grgorinčič. On je pobegao iz Austrije 1920. godine., jer je želeo da bude jugoslovenski državljanin. U njegovoj radionici se izrađivao nameštaj visokog kvaliteta,primenom visoko - stručne tehnologije
1. onog vremena.. Imao je sav alat koji je onda bio u upotrebi. Pored njega stanovao je Franz Caranović,iz Prekomurja
2. iz Mađarske. Franc je bio vrstan bravar. Izrađivao je gvozdene ograde,kapije,popravljao je poljoprivredne strojeve, prskalice za vinograd ,letovao je,farbao, popravljao brave i sl. On je,takođe, imao više šegrta,kalfa i majstora.
3. Bilo je i nekoliko «pravnih majstora» sa licencom da zidaju kuće. Najviđeniji su bili Dragu Trajstarjuluj i Dragiša al Kranči. Ovi pravni majstori su rukovodili izgradnjom svih važnijih seoskih zgrada,a posle rata oni su izgradili i Zadružni dom,Osmogodišnju školu,Opštinsku zgradu,više mostova i druge objekte. Iako nisu imali školske kvalifikacije,njihovi objekti su izrađivani sa velikom stručnošću.
2. 
   

Radovi,izvori prihoda i život Mokranjaca

1. Otkako se zna za selo,glavna privredna grana je bila vinogradarstvo. Stočarstvo i ratarstvo se obavljalo samo za sopstvene potrebe,a vino za prodaju i dobijanje novca za kućevne potrebe. Grožđe se proizvodilo na oba brda oko sela. Vinogradi su bili mesta gde se uvek čula pesma, svirka i pokoja frula. Tamo je bilo uvek mnogo naroda.
2. U jesen je posebno bilo živo i veselo. Groždje se bralo i muljalo u čabru u vinogradu i kljuk sipao u kacu.
3. Na kolima je bila kaca i jedno bure. Iz kace se tu u vinogradu istakala šira i pretakala u bure. Uveče kola sa punom kacom i buretom vozila su se u pivnicu. Pivnice su bile na brdima. Jedne na Lokvi,"Lokvanjske pivnice", a druge na Rušnju,"Rušanjske pivnice". Bili su to zidani vinski podrumi specijalno prilagođeni za vrenje i čuvanje vina do prodaje. Tamo su dolazili trgovci iz inostranstva i kupovali kvalitetna mokranjska vina. Naša vina su bila čuvena po svom kvalitetu,a naročito po tome što su ostala zdrava i kvalitetna u tada dugim transportima vodenim i železničkim putevima do svetskih evropskih metropola, Pariz,Beč,Pešta. Kasnije,kada su propali stari vinogradi, a najviše negde posle prvog svetskog rata pivnice su propale i domaćini su svoje groždje vozili kućama i tamo spravljali vino."Stari vinogradi" su se uzgajivali direktnim sađenjem loze u zemlju, ali su se krajem 19.veka počeli sušiti onda kada su ih iz aviona, koji su leteli iznad Visočkog i Rušanjskog brda zagadili Francuzi filokserom i osušili se, jer su predstavljali veliku konkurenciju francuskim vinima. Mokranje je proizvodilo velike količine vina do pedesetih godina 20.veka. Zatim,vinogradi su ubrzo propali. Tome je doprineo socijalistički sistem. Uvedene su takse po čokotu,veliki porez na zemljište pod vinogradom. Na vino se plaćala trošarina po litru. Jedini kupac je bila soska zadruga,a plaćala je bedno niske cene za vino.

1. Mokranjci su živeli isključivo od svoga rada.Svaka kuća je proizvodila sve šta je potebno svim članovima domaćinstva za život. Hranu je svako proizvodio sam i to sve, osim soli i šećera. Pored hrane za članove domaćinstva, proizvodila se i hrana za stoku i za iznošenje na pijacu radi prodaje za novac. Svaka kuća je bila nezavisno ekonomsko i toplo gnezdo za ukućane. U domaćinstvu je bilo sve šta ukućanima treba, i sve se to izrađivalo ili proizvodilo u kući,ličnim radom svih. To je činilo ukućane nezavisnim,sigurnim i bili su zadovoljni i samopouzdani. Za prodaju se proizvodilo vino i rakija. Svaka kuća je imala vinograde i proizvodila veće ili manje količine pića za prodaju.
2. Bogatiji su imali i preko 10.000 litara,a najsiromašnije kuće su prodavale manje,ali niko ispod hiljadu litara vina godišnje. Vino i rakija su se lako prodavali. U jesen i zimi selom su krstarili razni vinski trgovci. Dolazili su u svaku kuću i merili jačinu i druge osobine vina i rakije i nudili svoje cene. Domaćini su čekali uvek bolju cenu, jer se vino moglo prodavati uvek kada je domaćinstvu bio potreban novac.. Radi prodaje vino se vozilo u buradima po 500 do 700 litara na željezničku stanicu i tamo se pumpama istovarivalo u vagonske cisterne posle merenja na velikoj vagi. Novac se isplaćivao na licu mesta. Pored vina, domaćini su prodavali za kućne potrebštine i svinje, jaganjce,jaja,
3. sira,telad,debele volove,živinu i dr, a žene za belilo, pomade, pudere i druge potrebštine su prodavale nešto od povrća,voća,sira,jaja....koje su nosile u korpama na kobilkama preko ramena do Negotina. Te pune korpe su težile i po 30 kg, ali su žene na kobilkama to muški nosile do Negotina i tamo stajale dok bi sve rasprodavale.
4. Ipak, svaka žena je smatrala odlalzak u Negotin na pijacu svojevrsnim odmorom od teških poljskih radova. Sav kućni novac je držao jedan muškarac,po pravilu starešina domaćinstva. Često bi stariji starešina prepustio domaćinstvo
5. sinu i onda se govorilo  da je predao novčanik (a predat kesaoa). Najčešće novac je čuvala supruga domaćina,u svojoj devojačkoj škrinji (in lakre), ali ona nije nikada ništa trošila bez znanja domaćina. Novac od vina i rakije se nije trošio za potrebe domaćinstva i njegovih članova, već isključivo za kupovinu zemlje, gradnju kuća i zgrada.
6.  Za novac se radilo samo u nadnicu,po selu. To su činili samo oni koji nisu imali dovoljno svoje zemlje,ali i oni koji su bili vredniji,radije su uzimali zemlju u najam ili ispolicu i radili za sebe, a nisu išli u nadnicu da rade za drugoga.
7. Iz Mokranja samo dva muškarca su otišla od kuće da se zaposle i rade za platu. Jedan je radio u Borskom rudniku,a drugi na željeznici. Inače,bila je velika sramota odlaziti od svoje kuće i raditi «kao sluga za platu». Domaćini koji su imali više dece, obično bi jedno dete davali da uči škole da «više ne kopa». Ako bi se neko zaposlio sa školom,na nekom činovničkom poslu ili na višoj funkciji, to je za Mokranjce bilo normalno. Zato iz Mokranja je uvek bilo dosta vrsnih intelektualaca. Pre rata iz Mokranja je bio gradonačelnik grada Beograda, profesor na Univerzitetu,više sudija
8. i advokata, više lekara,više učitelja i drugih školovanih ljudi. A posle rata više desetina Mokranjaca je završilo fakultete i radili su na visokim funkcijama u Beogradu.

1. Mokranjci su brzo posle komunističke vladavine u zemlji uvideli da svoja vina ne mogu više prodavati kao ranije po dobroj ceni iz svojih podruma pa su krenuli sami da traže tržište za svoja vina. Pronašli su da je Slovenija onda bila vrlo povoljna za to. Dok je zadruga u Mokranju vino otkupljivala po 35 dinara za litar, u Sloveniji su ga prodavali po
2. 150 dinara. Na taj način su mnogi više spretniji Mokranjci krenuli sa punim vagonima vina za Sloveniju.
3. Više godina su dobro prolazili tamo. Ubrzo za Mokranjcima su krenuli i vinari iz obližnjih sela. Boraveći u Sloveniji
4. radi prodaje svojih vina,mnogi Mokranjci su počeli tamo da se zapošljavaju,kako bi uvek bili tamo, primali pošiljke vina od kuće i prodavali ga u Sloveniji. Godinama se to sporedno zaposlenje pretvaralo u glavno zanimanje i zato i sada ima mnogo Mokranjaca koji su ostali u Sloveniji i tamo se za stalno nastanili, kupovali kuće,odomaćili se tamo
5. i sada postali državljani Slovenije. Zatim,prodavajući vino u Sloveniji, mnogi su dolazili u kontakt sa nemačkim turistima pa su iz Slovenije počeli se zapošljavati i u Nemačkoj. U dokumentaciji bivšeg SSUP-a u Beogradu ima službeni podatak da prvi Jugosloven koji je dobio boravišnu i radnu dozvolu u Nemačkoj bio iz Ljubljane,tj. Mokranjac, koji je tamo prodavao vino. Bio je to Mokranjac Ljubomir Vladović, rođen 1926.godine. Sada nema nijednog Mokranjca koji nije zaposlen stalno ili povremeno negde u inostranstvu ili koji ne radi svim silama da odlazi i zaposli senegde u inostranstvu. Nestao je onaj ponos i gordost biti domaćin i gazda na svom imanju i u svom domaćinstvu u Mokranju i nema više one sramote raditi za gazdu. Sada svaki hoće da bude «sluga kod gazde za pare»,ali ni to nije više moguće.Sada su stanovnici Mokranja mnogo nesrećniji i nezadovoljniji,kada svaka kuća prima nekakve penzije,devize ili na drugi način ulazi im novac u kuću.Odvikli su se od rada iproizvodnje sredstava za lični život.
6. U seoskim prodavnicama se kupuje samo hrana,hleb, mleko,jer niko nema u kući ništa. Novca nikad dovoljno, a Mokranjci se više ne podnose međusobno. Mokranjci se najviše tužakaju međusobno, Pojedinci podnose protiv svojih sugrađana i po 5o tužbi. Tužbama neki koji su radili u inostranstvu žele da nateraju ostale da ih se plaše i da
7. ih uvažavaju zato što oni imaju devizne penzije. To čine najčešće oni pojedinci koji nemaju ništa drugo čime bi se ponosili. Dobri Mokranjci će ipak jednom povratiti ugled selu,međusobno ,poverenje,poštovanje. Apeluje se na dobre ljude da u Mokranje vrate nekadašnju slogu i međusobno poštovanje.