Mokranje 44° 9' 29" North, 22° 32' 39" East

Zabave i društveni život

1. Onda se narod mnogo više veselio nego danas. Bilo je više načina zabavljanja i veselja.Svake nedelje posle podne do mraka bille su igranke «ori».Ora se pravila na tri mesta nedeljama – u majdanu kod crkve, pred opštinom i pe nasip,la aj Bukljioaji. A kada su bili verski praznici,uskrs, božić,duhovi i dr. Igranka se održavala u crkvenom dvorištu . Posle igranke devojke i žene su odlazile kućama, a muzika je svirajući odlazila u jednu od seoskih kafana i tamo nastavljala da svira, za muzikom u kafanu su odlazili samo muškarci.Zimi su se često po kućama organizovali tzv. balovi,gde se igralo cele noći. U Mokranju je onda bilo više kafana: alu Brezoj (gde je sada dom kulture),la Sima
2. (u kući Radomira Kobilanovića,ispod sadašnje kuće Ćosića), Miloćin alu Najđin,a najvažnija je bila stara kafana,
3. kod opštine. Sve kafane su bile uvek pune,ali samo odraslim muškarcima. Deca i omladina nije imala tamo pristup.Mokranjcima je sviralo više grupa muzičara,a bile su dve vrste: trubači i violinisti. Trubača,«bandaša»,je bilo dve grupe.Svaka bandaška grupa je imala dve trube, dva klarineta, jedan bas-trubu i bubanj. Violinisti su svirali u grupi od 2-4 violinista, sa jednim bubnjarem. Violine su se uzimale uglavnom za unutrašnja,domaća veselja: svadbe,krštenja, balove i dr. Javne igranke su uveseljavali bandaši. Grupa trubača koja se obavezala selu svake nedelje i praznicima je morala da pravi igranke za celo selo.
8. Na igrankama je obavezno svake nedlje igrala svaka devojka starija od 12 godina i mlade žene. Muškarci su se ređe hvatali u kolo. To su činili samo momci koji su se tako pokazivali devojkama,da bi mogli da se žene. Inače,momak koji ne igra (nu žoaka in ore) nije imao šanse da ga hoće neka devojka. Novac muzičarima su davali oni koje su Mokranjci smatralli raspikućama,pijanicama i nedomaćinima. Bandaši su svrali godinu dana za kukuruz,koji su jednom godišnje skupljali po selu, kada bi svaka kuća davala po jednu korpu korenja kukuruza. 
9. Na igrankama su se igrale «ori»,«dancuri» i «kokoane»,a uveče su igrali samo muškarci brze igre (ori đase) , «jerjaska»,moravac, žikino kolo i dr. Dok u kućama,na svadbama su se igrale brze i raznovrsne teške vlaške igre.
10. Svako selo je imalo svoje igre. Mokranje je imalo preko 300 svojih igara, koje su se obavezno igrale, po pravilu sve, na svadbama. Svaka igra je imala i svoje ime (jedrenka, ora fećilor,patulu,kacaoa,kai-bakai, dalja...). Te igre niko nije znao da ih igra sve. Često je neko od muzičara morao da pokazuje igračima kako se neko kolo igra. Komplikovane igre su mogli da igraju samo oni najdarovitji. Tražilo se da igrač bude zdrav,okretan, inteligentan da pamti sve elemente igre,a najvažnije je bilo da ima spretnosti i da ga služe noge i celo telo. Po tome kako je ko igrao birali su se i bračni partneri. Ako neki mladić ili devojka ne ume da igra, bio je to dokaz da ima neki fizički
11. ili psihički nedostatak, što je po pravilu,bilo uvek tačno. Sada od svih tih lepih narodnih igara Mokranjaca ostala je
12. da se igra samo jedna «stara Vlajna»,koja se igra uvek i svuda.

•    
  Zimi se deca,ali i stariji ljudi i žene,sankali masovno. Glavno sankalište – «dedeuš»-je bio «la mrvila»,od kuće «alu Purčel» pa sve do dole kod brvna preko reke. Sankama se deca spuštala u «kompozicijama, njih po 20 u nizu,ali i pojedinačno. Stariji ljudi često su iznosili svoje velike sanke,koje su vukli volovi ili konji i njima se spuštali dole uz veliko veselje i vike žena i dece. Kada se reka ledila,život se odvijao na ledu, «pje gjaca». Tamo su se deca vozila sankama, gurajući jedni druge ili gurajući se «boldovima» (kraći i jači stapovi sa gvozdenim šiljcima na vrhu,

1. čime se dete na sankama samo guralo vrlo brzo po ledu. Na ledu se mnogo terala i čigra – «popik». Popik se terao bičem. Izrađivao se od debljeg oblog drveta, do 10 cm dug, zašiljen i na vrhu je imao ekser,a najbolje su išle one čigre koje su na vrhu imale igle gramofonske. Čigru su bičevima terala i po dvoje «la kirije». Bilo je to veliko uživanje kada se čigra ošine bičem i ona počinje da zuji vrteći sei ljuljajući se. Dobra čigra posle jednog šibanja bičem okretala se vrlo dugo i šetala okolo. Ceo život se odigravao na ledu. Neki roditelji su deci zabranjivali da dugo budu na ledu pa su im sakrivali obuću i držali ih zatvorene u kući. Često su takva deca bežala iz kuće, bosa dolazila na led
2. i tamo terala svoje čigre sve dok bose noge na ledu ne poplave, pa bi se u trku vraćala kući.
3. Tokom leta zabava se odvijala u raznim društvenim igrama. Najmasovnija igra je bila «piptaruš». Igralo se u dve partije,s tim,što je jedna grupa bila na udaranju – «la bataje», a druga je hvatala piptaruš i vraćala ga onima koji ga udaraju. Kada bi oni koji udaraju izgubili sve svoje štapove, zbog slabe igre,partije bi zamenile ulogu.
4. U tim igrama je učestvovalo i do preko 20 igrača. Često i odrasli ljudi. U ovoj igri su se isticali snažni,vešti i brzi muškarci. Igralo se tako što je svaki igrač imao svoj čvrst i lepo obrađen štap. Predmet igre je bio piptaruš, napravljen nožem od kruškovog drveta, u obliku jajeta, koji se polagao na «koku». To je jedno parče debljeg i krivog drveta,oko 2 metra koji se polagalo jednim krajem na oveći kamen, a rugi kraj zarijao u zemlji. Sa gornje strane koke je bila «skalba» -jedan zaravljeni zarez gde se postavio piptaruš da stoji. Igrač je iz zaleta ispuštao svoj štap,koji je pogodio piptaruš i on je od silnog udarca odlelteo u vazduh. leteo je i do 3oo metara daleko,tako da grupa koja ga je hvatala i vraćala natrag imala mnogo posla da ga uhvati. Bila je to vrlo interesantna igra,koja je zadržala pažnju igrača ceo dan, ali i onih koji su to posmatrali. Bilo je i drugih igara sa štapovima,kao «poarka», «kačulica» i dr .