Mokranje | Narodno predanje

Plejada dobrih svirača

U Mokranju se sa posebnim uživanjem i velikom strašću svirali i versovi,lagane melodije.Najmasovnije se svirao
vers ĐE DOR, što znači,iz velike strasti i žarke želje. U večernjim letnjim satma zvukovi ove melodije iz frula čobana
i vinogradara sa okolnih brda dopirali su do sela.Bile su to melodije zanosne lepote, jer vers ĐE DOR, iako ima svoj melos i pravila sviranja, svaki frulaš ga je svirao na svoj način. Zvuci ove melodije idu lagano, oseća se
tiho koračanje svirca, da bi u nekim momentima nailazili vrlo brzi ritmovi nekog lepog sitnog kola,
da bi posle toga postupno ponovo prelazili u razvučene milozvučne tonove. Starji Mokranjci se još uvek sećaju legendarnog Milana, alu Prvul, koji je klarintom svirao ovu melodiju na svadbama i drugim svetkovinama za vreme
obedovanja gostiju.Dok je on svirao ostali lautari ga nisu pratili već su svoje insrumente stavljali pod pasuh.
Satima dugo je Milan svirao ovu melodiju i uvek su ga Mokranjci sa uživanjem slušali, jer je on svaki put svirao na drugi način i dodavao nove elemnte u vers ĐE DOR.
Zatim, čitava plejada dobrih svirača - violinista je nastavila tradiciju. Kole i sin Ljuba -Kicu, Kole -Stanku Flori, Milutin,
Njika al Ljenji, Istovremeno su u selu svirali i "bandaši", muzika sa duvačkim instrumentima, koja se sastoji od dvojice trubača, dvojice klarinetista, jednog basadžiju i jednog bubnjara. Ovi su svirali svake nedelje i praznicima napolju, na igrankama, ali i na svadbama napolju i u kući. Pre 2. svet. rata su bile dve partije "bandaša" i bile su po političkim strankama podeljene. Jedni su bili za demokrate (koje je vodio "bandaš" Andjel Gicić) a druga je svirala za radikale (koju je vodio Ljuba Čuvajić). Na svadbama noću, u kući mladenaca, celu noć se sviralo i igralo.Tu su se mladići i devojke pokazivali međusobno. Dobro su mogli da igraju samo savršeno zdravi, spretni, pokretljivi, ali i inteligentni pojedinci jer je trebalo pamtiti nekoliko stotina igara, njihove zamršene korake, redosled, ali svaki je morao znatii i melodiju kola koje se igra.To je bio izazov za omladinu.
Neke igre su imale i svoja imena, kao: dalja, kai-bakai, gimpu, patulu, kapatiju, devojačko kolo, floričika, kraca, raca, jedrenka i mnoga druga.Bilo je dve velke grupe kola: brze ore i lagani dansovi ili kokoane. Brze ore, "sitna kola" su se igrala na svadbama i drugim veseljima,uglavnom u prostorijama, sobama domaćina. Jedina ora koja se igrala napolju je jerejsko kolo "jerjaska", koja se igrala na igrankama u crkvenoj porti posle odlaska žena kućama.
Ostajali bi samo muškarci, uhvatili bi se za pojaseve i igrali bi jerjasku vrlo temperamentno i ostro. Dansovi su igre strogih ritmova, ali se igraju vrlo lagano pri čemu igrač, devojke posebno, istču gornje delove svoga tela pokazujući
ih u strogim pokretima igre. Ova vrsta igara zahteva strogo ujednačen pokret, njihanje tela
i ruku tako da svi igrači drže isti ritam.Ko pogreši, čini velku bruku. Kokoane su još laganije i one se graju na svadbama, u porti mladine kuće, pred crkvom posle venčanja i na dvorištu mladoženje kada mlada prvi put stupa posle venčanja u svoje dvoršte. U ovim igrama učestvuju roditelji mladenaca i drugi stariji rođaci.
Posle 2. svet. rata u Mokranju stasavaju novi lautari. Živojin Jovanović, pripadnik familije Stevana Mokranjca, je svirao prvo klarinet tako dobro da je predstavljao atrakciju u okolini. Zatim je uzeo trubu i zajedno sa Radivojem Popovićem dugo svirali u jednoj partiji.Živojin Jovanović je u trubu tako savršeno svirao da je na igrankama i vašarima zaokupljao sve prisutne svojom svirkom.U to vreme javljaju se i violinisti Krsta -Trajstarević, Todor - Đinujki i Žika Franc. Violinisti i drugi lautari su na svadbama goste za vreme ručka zabavljali i svojim pevanjem, baladama. Bile su to vrlo zanimljive pesme koje su se pevale duže od sat vremena.Svaka balada je imala svoju temu, priču, pa su svi svatovi pažljivo slušali i oduševljavali su se tim lepotama i umetničkim vrednostima
sastava tih balada.

"Fakatura" - Vlaška magija

Erotska crna magija

Od svih magija, u razuđenom sujeverju istočne Srbije, posebno je poznata, i posebno pogubna, vlaška erotska crna magija.Ona je nešto kao brend sujeverja u ovom delu Srbije, a njene mnogobrojne žrtve, u zvaničnim sudskim dosijeima, svedoče o specifičnostima ovog podneblja i mentalitetu ovdašnjeg življa. Posledice su trpele, i još trpe, mahom mlađe žene koje su muževi ili ljubavnici optuživali da su ih, uz pomoć vračara "zavezale" i da su tako postali delimično ili potpuno polno nemoćni. Pakosnica uz pomoć vračare udesi da nevernik, muž ili ljubavnik ostane potentan samo kada je s njom, a nemoćan s drugim ženama. Ili da nesrećnik zanemoća sa sopstvenom ženom da bi ona posle "opravdano" imala slobodu s drugim muškarcima. I sve dok "zavezanom" "ne pukne film" i ne potegne oružje, hladno ili vatreno.A moguće su u toj magijskoj igrariji i razne druge varijante, pa i ona da "zavezani" primora ženu ili ljubavnicu, uz pomoć batina, da sve prizna i da ga "razveže" kod iste vračare koja ga je i "zavezala"."
Žene koje hoće slobodno da se švalerišu 'vezuju' svoje muževe, jer zna se da muž koji ne može nema pravo ženi da brani švaleraciju." "'Vezivanje', odnosno oduzimanje polne moći, na zahtev žene, obavlja vračara koja se bavi crnom magijom.Ona baca čini koristeći pri tome osam magičnih reči i predmete koji imaju tu moć. To su određeni konci, igle, biljke, ljudska krv, pepeo, balega. Od značaja su i neparni brojevi 3, 7 i 9. Od boja su važne crvena i crna, kao
i još neki predmeti. Načini bajanja za 'vezivanje' muškaraca su različiti i zavise od toga da li je moguć direktan
kontakt i kakva 'vezanost' se želi."Kada žena koja želi da se osveti za neverstvo mužu ili ljubavniku nađe vračaru,
izjada joj se i pogode se za uslugu. Vračara joj daje iglu i objasni kako i kada da je upotrebi.Po tom uputstvu, korisnica usluga mora u toku koitusa, kad njenom partneru 'dođe milo' da mu zabode iglu u zadnjicu (što on u prevelikom uzbuđenju i ne oseti). Ili se to čini pomoću sperme i kučine, ili pomoću katanaca, prstenja i menstrualne
krvi...Za 'vezane' lekari kažu da imaju seksualnu inhibiciju i da su uzroci različiti. Ili su smetnje nervne prirode, ili je muškarac oboleo od šećerne bolesti, ili su u pitanju muškarci koji imaju 'histeričnu strukturu ličnosti'."
U sujeverju istočne Srbije moguće je i "razvezivanje". To opet čine vračare, bajanjem i korišćenjem raznih rekvizita. Najbolje i najbezbolnije jeste da se ona koja je "zavezala" smiluje i nesrećniku dade onaj beleg "odvezivanja". Naučnici još kažu da sve ove radnje preduzimaju "žene koje su u društvenom smislu neuspešne"
i da su to žene koje su "napuštene od muža ili ljubavnika", dovedene u situaciju da se svete.
Ostaje im jedino da veruju u vračarei magiju.
Strah od nesreće i urokljivih očiju
Najpodložniji uroku su mala deca ali i nezaštićeni odrasli.Beli luk je za Vlahe hrana, lek ali pre svega univerzalno sredstvo protiv svih zlih demona i verni pratilac čoveka od njegovog rođenja pa do posle smrti Zle oči poznate su i vlaškoj tradiciji. I mada se i bela i crna magija kod njih zasnivaju na basmama, travarstvu i energiji, veruje se da postoje oni koji urokljivim pogledom mogu naneti mnogo nesreće i to uglavnom nesvesno. Kada ugledaju nešto
lepo oni to nekontrolisano požele tako jako, da čak iako se njima prohtev ne ostvari, to drugome nestane,
pa makar mu i od samog Boga bilo dato. Najpodložniji uroku su mala deca ali i nezaštićeni odrasli.
Ali polje delovanja urokljivih očiju se praktično ne može ograničiti jer je dovoljno da se oni koji se inače bave magijom, samo nečemu začude ili zadive. Pod njihov uticaj tada padaju svi, pa čak i imanja, kuće, životinje ili stvari. Urok se u porodici uviđa odmah kroz bezrazložnu napetost koja se iznenada useli u nju. Stalne svađe i nervoze koje mogu imati i gore posledice brzo se evidentiraju, pa Vlasi danas odmah posećuju vračare u potrazi za lekom. Neophodno je prvo utvrditi da li je uopšte u pitanju urok. To se radi gašenjem ugljena i vidi se kada ugrevak pri gašenju padne na dno posude. Potom se traži krivac. Ne poimenice, nego odrednicima pola, srodstva ili komšijskih
i poslovnih veza. Za tu priliku se prizivaju sve te kategorije a ugljen se baca u posudu sa vodom uz bajalicu:
"Pošao (ime) putem, stazom, poš'o drumom velikim, sa devedeset devet ala, sa urokom i uročicom, sa počudištem se na njemu sreo.Možda je ureknut od udate žene, možda je ureknut jer je dobar, jer nije dobar, jer je debeo jer nije debeo, jer je lep jer nije lep...".Kada se izgovori svojstvo ili ime urokljivog ugljen treba da padne na dno posude i tada počinje ritual.
Devojka koja želi da se uda za momka koji je izbegava.
Devojka koja želi da se uda za momka koji je izbegava ( ili čak i ne zna za njenu potajnu želju) mora da uradi neke
od magijskih radnji koje ćemo ovdje navesti.
VRADŽBINA PRVA - Tačno u podne, uoči Đurđevdana, devojka mora sa nepoznatog groba ( sa groba koji nema obeležja) da donese parče kosti sahranjenog. Uveče tu kost treba da stavi pred ogledalo i da glasno izgovori bajalicu:
«Kao što je ova kost mrtva, tako ti (kaže se ime potencijalnog đuvegije) da uvek mreš za mnom.»
Bajalica se izgovori tri puta, a onda se zavije i na sam Đurđevdan ponovo odnese na grob odakle je uzeta i zakopa. Istovremenose,zbog počinjenog svetogrđa, pali sveća na tom grobu za pokoj duše.»

VRADŽBINA DRUGA - Priliko večere, uoči Đurđevdana, devojka mora – pazeći da je niko ne primeti – prvi zalogaj da izvadi iz usta i da ga umota u malo trave dinjice. To bi trebalo da se stavi u obuću kandidata za brak. Dok to radi treba da izgovara bajalicu:«Zalogaj prvi, bićeš mi prvi: hleba ne jeo, vode ne pio – dok se sa mnom ne budeš oženio.»

VRADŽBINA TREĆA - Pre nego što legne da legne da spava devojka treba da stavi svoju noćnu košulju na košnicu sa pčelama da tamo prenoći. To bi trebalo značiti da će voljeni čitavog života «zujati» oko nje, kao što pčela zuji oko cveta.

VRADŽBINA ČETVRTA – u PONOĆ, NA UZMAKU PETOG MAJA (Đurđevdan je 6. maja), uzme se tri puta po devet zrna pasulja i stavi u tepsiju pa se sve prelije vrućom vodom. Onda se pasulji stave na tri krpice i malo posole.
Pri tome izgovara se sledeća bajalica: «Ne motam ovaj pasulj, već motam moga ( izgovori se ime voljenoga).
Krpice sa zrnevljem se potom vežu uz telo ispod pojasa i izgovori sledeća bajalica: « Ne vezujem ovaj pasulj uz telo, već vezujem moga (opet se izgovara ime kandidata) da njegova ljubav bubri za mnom kao ovaj pasulj za mojim pojasom.» Najzad priđe se ognjištu, odvežu se krpice sa pasuljom i svaki put kada se po jedan zamotuljak baci u vatru, hukne se i izgovori bajalica: «Iz mene huka, iz (izgovori se ime voljenog) muka. Kako ovaj pasulj puca, tako srce (opet se izgovori ime kandidata) za mnom kuca.»
Prsten umrlog od davnina je poznat kao «pouzdano» pomagalo u mnogim «vračkama», ne samo ljubavnim.
On se čuva kao najveća svetinja i koristi se u situacijama kad njegov vlasnik više ne vidi drugi izlaz iz svojih nevolja.
Naravno, i u ljubavnim vradžbinama prsten je «posljednja nada» potencijalne udavače ili đuvegije koji nikako ne
može da se oženi.Čini se bacaju na sam dan Đurđevdan tako da se uluči prilika da se kandidat ili kandidatkinja za brak pogledaju kroz «mrtvakov prsten» (burma ili prsten koji je za života nosio neki pokojni rođak).
Na taj način, vjerije se njegov ili njen lik bit će zarobljen za sva vremena.U nekim krajevima naše zemlje izgovara se
i sljedeća bajalica: «Kao što ovaj prsten mrtvak više ne može da nosi, tako ni ti više ni jednu ženu (ni jednog muškarca) da ne pogledaš».Iako se tvrdi da «gledanje kroz mrtvakov prsten» ne može da omane, uistinu nije pouzdano utvrđeno da li je to zaista tako. Postoje i posebne vračke za pripadnike muškog pola uz pomoć kojih nasigurno mogu da vežu neku ženu. U tu svrhu potrebno je upecati (ili kupiti na ribljoj pijaci) morunu i staviti je u nedra na desnu stranu e sačekati da ugine. Posle toga ribu treba peći do ugljenisanja. Riba se onda, sitno istuca drvenim čekićem i samelje da ostane samo prah.Taj prah stalno se nosi sa sobom u lanenoj vrećici i čeka zgodna prilika da se sipa evojci u piće ili kafu.Sa sipanjem se ,naravno,ne preteruje, jer bi se to preimetilo.
Po verovanju «opčinjena» žena trčat će kao luda za muškarcem koji ju je tako vezao.
Kritično od Božića do Bogojavljenja
Vlaška magija uspešno skida čini koje nanose ciganske, muslimanske ili panamske i vudu bajalice.
Najteže je boriti se protiv uroka kojebacaju same vlaške vračare. Vlaška magija je, po mišljenju stručnjaka, najjača do danas preživela magija u svetu. Rituali, obredi, recepti za spravljanje napitaka i amajlija koje mogu da pomognu čoveku, iz ove magije prastari su i potiču još iz paganskih vremena. Ali, kako se ispostavlja, izlaskom na teren po naseljima u Timočkoj krajini i istočnoj Srbiji, tamošnje vračare ih još uvek uspešno koriste.
Pomažu ljudima otkrivajući im tajne sa posebnim osvrtom na to koliko zavist, pohlepa i posesivnost mogu da utiču
na tok njihovog života. U zavisnosti od toga koliko su čini, uroci ili magijsko vezivanje jaki, određuje se i trajanje skidanja čini.Obično je u bezazlenijim situacijama potrebno samo dva do tri puta izvesti određeni ritual ili bajalicu.
Čak i problem koji traje decenijama može, po kazivanju onih koji se nisu bojali da se za pomoć obrate vlaškoj magiji, da prođe za par dana. Mnogima je, međutim, od samih ljudi, ili zlih demona, naneseno veće zlo, pa je za njegovo poništavanje potrebno mnogo više vremena, truda vračare, ali i vere nesrećno omađijanog. Posebnu pažnju tu imaju bića iz nekrštenih dana, koja se obično bude ritualima uz razne vrste sveća.Mit kaže da nekršteni dani padaju u vreme od Božića do Bogojavljenja. Tih 12 dana zemlja je posebno "otvorena" za duše mrtvih koji izlaze iz svojih podzemnih svetova i borave u ovome. Prodiru iz duboke tmine i obično se nastane na kućnom pragu ili dovratku živih,
a ponekad i na samom krovu njihovih kuća ili u dvorišnim bunarima. Zato je i dobro, tvrdi narod, pre izlaska iz doma,
polaska na putovanje,pa čak i pre umivanja ili pijenja vode, svako jutro u ovom periodu očitati molitvu ili nekom bajalicom odvratiti zle sile.U suprotnom, ljudi padaju pod uticaj raznih bića. Možda karakondžula koje umeju biti vrlo dosadne.One se pojavljuju uglavnom noću.Kod Srba to su muškarci, a kod Vlaha koji veruju da oni postoje, žene.
Oba naroda ih međutim prepoznaju kao stvorenja sa svetlim buljavim očima i izduženim rukama.Dejstvuju do prvih petlova, pa u vreme nekrštenih dana nije preporučljivo putovati noću.Ako se u to doba ustreme na čoveka, uzjašu ga s leđa, teraju da čini razne neopreznosti, a najčešće da besomučno, kao u transu,igra do iznemoglosti.